Прође један дан, други. Зажелео се Иван свог коња, хтео је да на њему мало по пољима пројаше. Изашао је у Широко поље, зазвиждао звиждуком јуначким, позвао Златибора. И истог часа види – јури према њему златни огањ-коњ. Трчи – земља дрхти.

– Шта, Иване, желиш? – пита.

Тако и тако, одговори Иван, – желим да по пољима и ливадама пројашем.

– А имаш ли ти, Иванушка, одговарајућу опрему за мене?

– Ма октуд мени опрема! – каже Иван. ’ Мене браћа ни близу коњушнице не пуштају.

Удари коњ копитом и нестаде. А након једног тренутка ето га назад.

Узда и седло на њему златом извезени, и драгим камењем украшени. Очи не можеш одвојити како су лепи. А преко седла богата одећа пребачена. Скинуо је Иван своју изношену одећу, на потоку се умио, обукао ту одећу што је коњ донео и претворио се у дивног младића. Скочио је на коња и појурио. Коњ чаробни као да не јури него као да кроз ваздух лети. Преко јаруга једним кораком прелази, преко бреза једним скоком прескаче. Није успео Иван ни да предахне, кад се покрај престоног града нађе. Гледа, а преко широког поља девојка на доратастом жрепцу у галопу јури. И како само лепа и љупка девојка! Одмах се она Ивану допала. Дојахао је до ње и упитао:

– Ко си ти, лепото девојко, и зашто сама по пољу на коњу јуриш?

– Ја сам Јелена Агатоновна и на коњу јурим пољем што моме оцу, цару Агатону припада! А ти ко си? С којим правом ме пропитујеш? Да можда стражаре позовем, па нек они тебе о томе пропитају?

Схватио је Иван да је пред њим царска кћи. Али му се она тако свидела да је одлучио да разговор с њом заподене. Скинуо је капу и рекао:

– Опрости ми, Јелена Прекрасна. Нисам ништа хтео нажао да ти учиним, већ сам просто хтео твојој лепоти да се дивим, нисам знао да си царска кћи!

Свидео се Јелени Прекрасној кршни делија. И леп, и учтиво збори. Реч по реч, распричаше се. Читав дан су раме уз раме по пољима на коњима јахали и тек су се увече растали. Јелена Прекрасна се у дворац вратила, а Иван је своју изношену одећу обукао, блатом се измазао и кући пошао.

Тако им од тада постаде навика: чим јутро, Иван на свом чаробном коњу чека кад ће царска кћи из дворца изјахати. По читаве дане једно поред другог јашу, разговоре воде. И нису ни приметили како су се заволели. Царска кћи жели да сазна одакле је он, где му је кућа, а Ивана срамота да призна да је он уствари будалица Иванушка, да иза пећи седи, пепео пресипа. Одлучи се тада царска кћи на лукавство. Имао је цар Агатон државни печат, и то не обичан већ волшебан. Помоћу њега се могао на било које место отиснути печат, и не обичан, већ златан. Јелена га је крадом узела у цара и пошла Иванушки. Успела је да му неприметно златни печат на леву руку отисне. Тек увече, кад је печат у тами засијао, Иван га је приметио, залепио блатом и иза пећи се сакрио. А царска кћи је изјутра узела војнике и по селима кренула. Дође у село и почне свим мушкарцима на левој руци печат да тражи. Тако најзад стиже и у село где је мудалица Иванушка живео. Свима је руке погледала – нема печата.

– Зар у селу више ниједног мушкарца нема? – пита.

– Има – кажу – будалица Иван, али он иза пећи седи, пепео пресипа.

Нареди царска кћи да и њега доведу. Доведоше Иванушку. Одевен у дроњке, сав у блату, пепелом умазан. Није био ни налик на оног кршног делију којег је царска кћи тражила. Опраше му леву руку, кад тамо ’ светлији од сунца сија златни царски печат. Нареди царска кћи да делију у парном купатилу окупају и у нову одећу обуку. А кад га окупаше и обукоше, онда га она и препознаде. Узе га за руку, у дворац код оца одведе, својим заручником назва. Никако цар није желео таквог зета. На које све начине је своју ћерку убеђивао! И скупе поклоне је обећавао, и претио да ће је у собици на тавану затворити. А јелена Прекрасна само чврсто остаје при своме:

– Удаћу се само за Ивана. А ако ми неког другог младожењу доведеш, на њега ћу наше псе чуваре напујдати!

Прек и самовољан је био цар, али ту ништа није могао. Дуго је затезао, а затим је одлучио – нека буде шта буде. Прославили су свадбу. Читаво царство се три дана веселило.

Сада Иван више није живео иза пећи него у царским одајама. Нико га више није звао будалицом Иваном, већ само са пуно поштовања, по имену и имену по оцу – Иван Тимофејевич.

Живео је Иван, није туговао. У почетку је имао мало посла. А затим види цар да Иван и није баш таква будала. Просто веома необразован. Послао тада Агатон свога зета да се школује. Иван се показао веома способним за учење. Брзо је читање и писање савладао, књиге је почео да чита. У разним наукама је напредовао, а у математици и навигацији је имао нарочите успехе. Научио је бродовима да управља, пут на мору помоћу звезда да налази. А још је и лов заволео. Увек, кад би имао слободног времена, у шуму би трчао да звер улови.

Сви су Иваном веома задовољни билли. Постао је паметан, образован. Никад никоме нажао није чинио. Људи су га заволели. Сад су га почели називати Иваном Царевићем.

Пошао једном Иван Царевић у лов. Дао се у потеру за јеленом, и залутао. Већ је пало вече, а он и даље по шуми на коњу лута. Хтео је да према звездама пут нађе, али су небо облаци прекрили. Покушао је да свог чаробног коња позове, али Златибор није чуо његов глас из шумског честара. Морао је у шуми заноћити. А ноћу му се коњ изненада од нечега уплашио, са веза се откинуо и побегао. Иван се сасвим онерасположио.