Још док је говорио ове речи, осетио је на неки начин да оне нису на месту. Алистри се отео пригушени крик, унутрашњост бушилице се заталасала попут призора виненог кроз воду, а са друге стране металних зидова који су га окруживали Алвин још једном ухвати трептај оне друге стварности. Два света су се сукобила, при чему је час један, а час други односио превагу. Онда је, изненада, све било готово. Осетио је извесно расцепљивање и кидање — и сан се окончао.

Алвин се опет обрео у Диаспару, у својој добро познатој соби, лебдећи стопу или две изнад пода, док га је гравитационо поље штитило од грубог додира са сировом материјом.

Поново је био он. Ово је била стварност — и он је тачно знао шта ће се сада догодити.

Прва се појавила Алистра. Била је више узбунена него љута, пошто је била веома заљубљена у Алвина.

«Ох, Алвине!» зајеца она, погледавши га са зида на коме се привидно материјализовала.

«Имали смо тако узбудљиву пустоловину! Зашто си све морао да поквариш?»

«Жао ми је. Нисам имао намеру да... Само сам помислио да то не би била рнава идеја...»

Прекинуо га је истовремени долазак Калистрона и Флорануса.

«Слушај ме добро, Алвине», поче Калистрон. «Ово је трећи пут како си прекинуо сагу. Јуче си пресекао секвенцу, хотевши да се успнеш изван Долине Дуга. Прекјуче си све покварио покушавајући да се вратиш до Почетка оном временском стазом коју смо испитивали. Ако не желиш да се држиш правила, мораћеш сам да наставиш.»

Нестао је веома разјарен, повевши и Флорануса са собом. Нарилиан се никада није појављивао; мора да му је већ било доста свега овога. Једино је остала слика Алистре, која је тужно гледала Алвина.

Алвин нагну гравитационо поље, стаде на ноге и оде према столу који се у часу материјализовао. На њему се појавила здела егзотичног воћа — али то није била храна коју је желео; збуњеност му је сасвим побркала мисли. Не хотевши да призна грешку, он узе воћку која је изгледала најмање опасна и поче опрезно да је сиса.

«Дакле», рече Алистра, «шта сада намераваш?»

«Не могу се променити», узврати он помало зловољно. «Мислим да су правила глупа. Осим тога, како могу да их се сетим док доживљавам сагу? Понашам се на најприроднији начин. Зар и ти ниси пожелела да погледаш планину?»

Алистрине очи се раширише од ужаса.

«Али то би значило изићи напоље!» прозбори она у једном даху.

Алвин је знао да је бескорисно даље расправљати се. Ово је била баријера која га је огранивала од свих осталих житеља његовог света, и која га је могла осудити на живот пун осујећења. Одувек је желео да изине напоље, како у стварности, тако и у сну. Менутим, за сваког другог у Диаспару то ‘напоље’ представљало је кошмар са којим се нису могли суочити.

О тој теми они никада не би разговарали, ако су могли да је избегну; било је то нешто нечисто и зло. Разлоге није хтео да му објасни ни Јесерак, његов старатељ.

Алистра га је и даље посматрала збуњеним, али благим очима. «Ти си несрећан, Алвине», рече му она. «Нико не треба да буде несрећан у Диаспару. Допусти ми да донем и да разговарам са тобом.»

Нимало увинавно. Алвин одмахну главом. Знао је куда би их то одвело, а овог часа је желео да буде сам. Двоструко разочарана Алистра ишчезну са зида.

У граду који је настањивало десет милиона људских бића, помисли Алвин, он није имао никога са ким би стварно могао да поприча. Еристон и Етанија волели су га на свој начин, али што се рок њиховог надзора ближио крају, били су срећни што могу све више да му препуштају да сам обликује како свој живот, тако и разоноде. У последњих неколико година, како је његово подвајање од уобичајеног обрасца постајало све очигледније, он је често осећао озлојененост својих родитеља. Не због њега самог — са тим би још можда могао да се суочи и да то превлада — већ због злехуде среће која је хтела да управо они буду изабрани, мену милионима осталих гранана, као његови родитељи када је изишао из Дворане Стварања пре двадесет година.

Двадесет година. Још се сећао првог тренутка и првих речи које је зачуо: «Добро дошао, Алвине. Ја сам Еристон; додељен сам ти као отац. Ово је Етанија, твоја мајка.»

Саме речи ништа му нису говориле, али његов ум их је забележио беспрекорном тачношћу.

Таконе се сећао како је погледао у своје тело; сада је био виши за који центиметар, али готово да се уопште није променио од часа свог ронења. Дошао је на овај свет готово потпуно одрастао, и сем у погледу висине остао би у длаку исти све до тренутка када буде требало да га напусти, хиљаду година касније. Пре овог првог сећања није постојало ништа. Једнога дана ће се, можда, то ништавило вратити, али и сама помисао на то била је одвећ далека, да би на било који начин узнемирила његова осећања.

Поново је управио свој ум ка тајни властитог ронења. Алвину није изгледало необично да су га, у неком датом тренутку времена, створиле силе и енергије које су материјализовале све остале предмете његовог свакодневног живота. Не, тајна није била у томе. Загонетка коју он сам није био у стању да разреши и коју му нико никада не би објаснио односила се на његову јединственост.

Јединствен. Била је то чудна, тужна реч — баш као што је чудно и тужно то бити. Када му је она била приписивана — што је он често чуо када нико није подозревао да прислушкује — обично је била изговорена злослутним гласом у коме се крила претња не само по његову властиту срећу.